Poljoprivrednik za svoj proizvod dobija manje, hrana u prodavnicama je u avgustu bila jeftinija nego pre godinu dana, ali obrok u restoranu postaje skuplji. Taj naizgled nelogičan odnos otvara jedno zanimljivo pitanje: da li danas plaćamo hranu ili sve više plaćamo ono što se dešava sa njom od njive do našeg tanjira?
    Kada se govori o cenama hrane, gotovo po pravilu prvo pogledamo etiketu u prodavnici. Međutim, najnoviji podaci za Srbiju pokazuju da je priča mnogo složenija.
    U julu 2026. cene koje su proizvođači poljoprivrednih proizvoda dobijali bile su 12,2 odsto niže nego godinu ranije. Žita su pojeftinila 4,2 odsto, stoka i živina 12,9 odsto, stočni proizvodi 11,7 odsto, a voće čak 27 odsto. U prvih sedam meseci ove godine proizvođačke cene poljoprivrede bile su u proseku 5,3 odsto niže nego u istom periodu 2025.
    Dakle, na početku prehrambenog lanca cena ide naniže.

    Hrana jeftinija, restoran skuplji

    Sličan pravac, mada manje izražen, vidi se i na policama prodavnica.
    Prema Republičkom zavodu za statistiku, u avgustu 2026. cene same hrane bile su 7,2 odsto niže nego u avgustu prošle godine, dok su hrana i bezalkoholna pića zajedno pojeftinili 6,3 odsto. Meso i prerađevine bili su jeftiniji 3,9 odsto, mleko, sir i jaja 2,5 odsto, ulja i masti jedan odsto, povrće 16 odsto, a voće čak 22,1 odsto.
    Naravno, nisu sve namirnice pojeftinile niti svaki potrošač kupuje istu korpu. Podaci takođe ne znače da su se cene vratile na nivo od pre nekoliko godina. Ali pokazuju nešto važno: u ovom trenutku rast cena osnovne hrane nije glavni pokretač rasta troškova života. Ukupna godišnja inflacija u avgustu iznosila je 2,2 odsto.
    A onda dolazimo do druge strane tanjira.
    Dok je hrana bila jeftinija, restorani, kafei i slične usluge bili su 6,8 odsto skuplji nego godinu ranije. Još šire posmatrano, cene roba u Srbiji porasle su 1,1 odsto, dok su usluge poskupele 5,9 odsto.
    Tu se krije ključ ove priče.

    Kilogram krompira i porcija krompira nisu ista stvar

    Kilogram krompira kupljen u prodavnici i porcija krompira koja nam stiže na sto ili na kućnu adresu jesu isti poljoprivredni proizvod samo na početku puta.
    U drugom slučaju ne plaćamo više samo krompir.
    Plaćamo prostor u kojem je pripremljen, zaposlenog koji ga je oprao, oljuštio i ispekao, električnu energiju ili gas, ulje, začine, ambalažu, zakup lokala, poreze, logistiku, marketing, a kod dostave i čitav sistem koji omogućava da nekoliko klikova na telefonu pretvori namirnicu u gotov ručak pred vratima.
    Što je proizvod dalje od njive, to je u njegovoj konačnoj ceni manji udeo same poljoprivredne sirovine, a veći udeo prerade i usluge.
    To ne znači da su restorani ili dostava „preskupi“, niti da proizvođač treba da dobije ceo iznos koji potrošač plaća za gotov obrok. Reč je o potpuno različitim proizvodima. Ali upravo ta razlika pokazuje zbog čega pad cene na njivi ne mora automatski da znači isti pad računa koji na kraju plaćamo.

    Ali hrana u Srbiji ipak nije „jeftina“

    Postoji, međutim, važna ograda bez koje bi zaključak da je hrana danas jeftina bio pogrešan.
    Srpska domaćinstva i dalje ogroman deo budžeta izdvajaju upravo za nju.
    Prema Anketi o potrošnji domaćinstava RZS, prosečno domaćinstvo je tokom 2025. imalo mesečne izdatke za ličnu potrošnju od 109.787 dinara. Od toga je 40.169 dinara odlazilo na hranu i bezalkoholna pića – čak 36,6 odsto ukupne potrošnje.
    Zbog toga rečenica „hrana nije skupa“ u Srbiji teško može da opiše svakodnevicu velikog broja ljudi.
    Mnogo preciznije je reći: cena poljoprivredne sirovine i cena načina na koji danas jedemo nisu isto.
    Za porodicu koja najveći deo obroka priprema kod kuće, pojeftinjenje mesa, povrća, mleka ili voća može imati neposredniji efekat na kućni budžet. Kada kupujemo gotovu hranu ili jedemo van kuće, sama namirnica postaje samo jedan deo konačne cene.
    Drugim rečima, nije svejedno da li kupujemo kilogram brašna ili hleb, kilogram mesa ili pripremljen obrok, paradajz ili salatu koju nam neko opere, iseče, začini, upakuje i donese.

    Proizvođač dobija manje, ali njegov deo nije jedini koji plaćamo

    Za poljoprivredu je ovaj odnos posebno važan.
        Kada proizvođačke cene padaju 12,2 odsto, a restoranske usluge istovremeno rastu gotovo sedam odsto, postaje jasno koliko je velika razlika između vrednosti sirovine i vrednosti konačnog proizvoda ili usluge.
    To je i odgovor na pitanje koje proizvođači često postavljaju: ako je otkupna cena niska, zašto je ono što potrošač na kraju kupuje i dalje skupo?
    Zato što između njive i gotovog obroka postoji ceo lanac – skladištenje, prerada, pakovanje, transport, distribucija, trgovina, priprema i usluga. Svaka naredna faza dodaje troškove, ali i novu vrednost.
    Problem za poljoprivrednika nastaje kada najveći deo te dodatne vrednosti nastane tek pošto njegov proizvod napusti gazdinstvo.
    Tu se vraćamo na mnogo širu temu domaće poljoprivrede: nije dovoljno samo proizvesti. Veća zarada ostaje onome ko proizvod preradi, upakuje, brendira, distribuira ili od njega napravi uslugu.
Od njive do dostave
    Zato možda pravo pitanje više nije samo koliko košta hrana. Važno je i šta zapravo kupujemo kada plaćamo obrok.
    Ako kupujemo osnovnu namirnicu, najveći deo računa vezan je za proizvodnju i trgovinu. Ako kupujemo gotov proizvod, plaćamo i preradu. Ako sednemo u restoran, plaćamo i prostor, rad i uslugu. Ako želimo da nam sve to stigne do vrata, kupujemo još nešto što pre samo dve decenije gotovo da nije postojalo kao svakodnevna stavka – sopstveno vreme i praktičnost.
    I možda upravo tu leži paradoks današnje hrane.
    Na njivi može da bude jeftinija. Na polici takođe. Ali što od nje tražimo više obrade, više usluge i manje sopstvenog vremena, konačni obrok može da postaje sve skuplji.
    Zato priča o cenama hrane više ne počinje i ne završava se samo pitanjem koliko košta kilogram pšenice, mesa ili paradajza.
    Danas je jednako važno pitanje – koliko košta put od njive do našeg tanjira.