Evropskoj uniji obavezala na usklađivanje propisa u oblasti hrane i poljoprivrede, ali stručnjaci upozoravaju da se upravo u pravilnicima o kvalitetu hrane pomaci jedva vide. Iako je deo domaćih propisa usklađen sa ranijim evropskim standardima, ključni problemi ostaju u primeni, jačanju institucija i transparentnosti podataka. Na to ukazuje dr Veselina Pelagić, predsednica UO Fondacije za istraživanje i razvoj, bezbednost hrane i eko zdravlje (FRD), ukazujući da se pregovori u poglavljima koja se tiču poljoprivrede, bezbednosti hrane i ribarstva u praksi pokazuju kao najzahtevniji deo procesa. ”Pročitala sam preporuke Evropske komisije za poglavlje 12 (bezbednost hrane, veterinarska i fitosanitarna politika)i zaprepastila se. Mi nismo odmakli ni od početka. Preporuka je jasna: moramo da jačamo institucije“, kaže Pelagić, naglašavajući da to znači i veću nezavisnost i strožu kontrolu. Kao ključne aktere pominje Upravu za veterinu i Upravu za zaštitu bilja, ali i potrebu za snažnijom graničnom kontrolom pri uvozu i izvozu, što se direktno odražava na izvoznike i prehrambenu industriju. ”Standardi su važni zbog nas – zbog naših potrošača. Zakoni postoje, možda ih treba doraditi, ali primena je rizična“, upozorava Pelagić. Kao primer zastarelih procedura navodi uvoz smrznutog mesa, koji se, prema njenim rečima, i dalje kontroliše po pravilnicima iz 80-ih godina prošlog veka, što pokazuje raskorak između realnosti tržišta i propisa. Posebno se osvrće i na mlekarstvo, gde se u javnosti često insistira na sporednim temama. ”Kvalitet mleka nije voda… Kvalitet mleka je genetika, parametri mlečnosti, celokupan sistem“, kaže Pelagić, uz napomenu da bez funkcionalne laboratorijske infrastrukture nema pouzdane kontrole kvaliteta. Ona upozorava i na opasnost preambicioznih akcionih planova, jer zemlje koje obećaju previše kasnije trpe pojačane kontrole i posledice svake greške. Ističe i socijalni aspekt: standardi moraju da zaštite zdravlje i tržište, ali i da ne gurnu proizvođače u bezizlaz, posebno kada potrošači nemaju dovoljno izbora. U razgovoru se otvara i potencijal Srbije da se pozicionira kao izvor kvalitetne, „premium“ hrane, ali uz uslov da kvalitet bude stabilan i dokaziv. Kao ključni problem Pelagić navodi netransparentnost i nedostupnost podataka o sledljivosti: „Kod nas ne mogu da nađem šta je vraćeno, ko je vratio, gde je roba završila”